Sindikatu Zastava oružje radnici veruju jer smo u tu organizaciju utkali moral, čestitost i brigu za malog i poniženog fabričkog čoveka, i to je ono što, bez obzira na sve napade, čini ovaj sindikat jedinstvenim i solidarnim i koji još uvek ima visok stepen učlanjenosti.
Sve smo činili da sindikat ima važnu ulogu u jačanju glasa običnih ljudi koji su se udružili jer su bili previše slabi kao pojedinci, i zato smo se posvećivali očuvanju takvih vrednosti, izjavio je predsednik tog sindikata Dragan Ilić.
On je, u intervjuu za sajt Saveza samostalnih sindikata Srbije, naglasio da Sindikat Zastava oružje ima jednu od vodećih uloga u Srbiji u borbi za očuvanje demokratskih vrednosti, ljudskih prava i sloboda, kao univerzalnih i opšteprihvaćenih vrednosti.
Tome svedoči i najviše priznanje Saveza, koje mu je dodeljeno na ovogodišnji Dan SSSS kao, kako je istakao, „kruna svega što smo uradili kako bismo afirmisali sindikalizam i dali doprinos jačanju sindikata“.
„Ovo je i priznanje celoj Sindikalnoj organizaciji, priznanje je svakom članu koji je sebe ugradio u naš sindikat i radničku borbu, priznanje svim bivšim članovima koji su protekle tri decenije dali nemerljiv doprinos razvoju radničkog pokreta i doprinos razvoju demokratije“.
„Mi smo Sindikat koji se prepoznaje po masovnosti organizacije i koja, bez obzira na sve pritiske, poslednje decenije nije izgubila poverenje radnika. Stalni su pritisci da se radnici iščlanjuju, različite vrste manipulacija i prevara koje koriste druge sindikalne centrale u fabrici a koje fabrička rukovodstva podržavaju, obavezuju nas na stalnu mobilnost“, ukazao je Ilić.
Ona je, prema njegovim rečima, neophodna jer nosioci vlasti često donose odluke koje se sukobljavaju sa interesima radnika, „ponašajući se kao da su vlasnici naših života i sudbina, a pri tom zaboravljaju da su tu zato što smo ih mi birali“.
„Naš sindikat je, nepristajanjem da se nađe u vrtlogu statistike koja bi nas svrstala u dugu listu upropašćenih fabrika tokom privatizacije, bio primoran da stalno vodi radničku borbu i pruža otpor, što nas je činilo prepoznatljivim, kako mene tako i celu Sindikalnu organizaciju, zbog načina na koji smo to radili“.
Ilić ističe da su radnici Zastava oružje odani i lojalni sopstvenoj fabrici i državi, te su, zbog poništenja sistema vrednosti, uvek bili spremni da brane fabriku, a samim tim i državu.
A, razloga za to i te kako postoji jer zaposleni dugi niz godina upozoravaju da se fabrikom upravlja po modelu „što gore-to bolje“ i da se potpuno razara sistem vrednosti i princip odgovornosti za izgovorenu reč i učinjeno delo.
Ilić naglašava da je proizvodnja ovakve vrste oružja i dalje potrebna, što govori i činjenica da je fabrika Zastava oružje od postojanja u proteklih 170 godina bila jedan od stožera stabilnosti i bezbednosti zemlje, ali da događanja poslednjih godina vezanih za fabriku i oko nje daju mnogo povoda za sumnju u dobre namere.
„Gušenje rada fabrike se ogleda kroz previsoka zaduživanja, nedostatka uposlenosti, selekciju kupaca, neodobravanje izvoznih dozvola od ministarstava, neadekvatne procene imovine i kapitala i nikakva ulaganja u razvoj novih proizvoda, samo su deo teškoća koje otežavaju funkcionisanje fabrike“.
Uz to, na bitna mesta se postavljaju nedovoljno stručni i kompetentni kadrovi, previše je politikanstva i nepravdi i sve su to negativnosti za koje verujemo da će jednog dana biti eliminisane drugačijim odnosom države kao većinskog vlasnika prema fabrici.
„Naša ideja je i bila, kada smo pružali otpor u nameri da se privatizuje deo kapitala fabrike, da fabriku sačuvamo za buduće generacije, jer kao što je i 1853. godine počela industrijalizacija tadašnje Srbije, tako sada treba reindustrijalizacija da počne od razvoja vojne industrije koja, kao što je to primer u mnogim zemljama, doprinosi ekonomskom napretku, bezbednosti, sigurnosti i stabilnosti zemlje“.
Ilić ističe da, za razliku od fabrike Zastava oružje AD, „koja se urušava a da za to nema nikakvog osnova ni zdravorazumske logike“, druge fabrike namenske industrije posluju dobro i one su primer odgovornog i posvećenog rada ljudi koji njima upravljaju kako treba, čuvajući ih uspešnim poslovanjem, kako fabrike tako i zaposlene u njima.
„Nažalost, naši apeli teško dopiru do čelnika države iako je fabrika u većinskom državnom vlasništvu i ignorisanje naših apela je i ignorisanje i državnih interesa“, smatra on.
Ilić ukazuje da se, kao posledica neoliberalne tendencije, daje više prostora sumnjivim poslovnim transferima koji su na štetu fabrike i zaposlenih, zbog čega se sindikat, na čijem je čelu, posmatra kao prepreka koju bi trebalo isključiti iz svih važnih odluka koje se tiču fabrike i njenih radnika.
Zato su, prema njegovim rečima, sprovođene različite metoda pritiska kako bi sindikat i zaposleni odustali da štite fabriku od neodgovornog upravljanja.
Država se preko predsednika Nadzornog odbora mešala u izbore u Sindikatu, pa je vršen pritisak da zaposleni podrže kandidata kojeg je favorizovalao uprava fabrike. Kasnije se vršio pritisak da se radnici išlanjuju iz Sindikata, i taj pritisak je i dalje prisutan i traje kako bo prešli u njihove „žute“ sindikate.
I sam Ilić je prošao trnovit sindikalni put. Ipak, suspenzije i otkaz ugovora o radu, krivične prijave i brojna suđenja nisu ga omele, već samo ojačale da nastavi borbu, koju je prepoznao i Savez dodelivši mu svoje visoko priznanje.
Ilić podseća da je i Sindikat, na čijem je čelu, 2014. godine od SSSS dobio priznanje za najuspešniju organizaciju u zemlji, „što je dodatni motiv da i mlađi članovi nastave tim putem“.
Pored svega što smo radili u proteklih skoro 30 godina uskoro će biti osvedočeno i u knjizi „Sindikalna borba Oružara“ koja će ostati kao svedočanstvo svega što smo mi i naši prethodnici radili za bolju budućnost fabrike, naših radnika i jačanje sindikalnog pokreta, zaključio je Ilić
