Savez Samostalnih Sindikata Srbije obeležio veliki jubilej – 120 godina postojanja
26.04.2023.
Svečanom akademijom, održanom danas u beogradskoj Mts dvorani, Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS) obeležio je veliki jubilej – 120 godina postojanja.
Skupu je, pored članova Veća SSSS, predsednika samostalnih sindikata i veća na teritoriji i drugih predstavnika sindikalnih organizacija, brojnih gostiju iz privrednog i političkog života i sindikalnih kolega iz inostranstva, prisustvovala i predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić.
Među gostima su bili i ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Nikola Selaković, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Branko Ružić, ministarka za brigu o porodici i demografiju Darija Kisić Tepavčević, predsednik Unije poslodavaca Srbije Miloš Nenezić, predsednica Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost Čedanka Andrić i Rasim Ljajić, nekadašnji laureat i predsednik Socijaldemokratske partije.
Među inostranim gostima bili su savezna sekretarka Evropske konfederacije sindikata Izabel Šuman, predsednik Sindikata TOLEJIS iz Turske Eršin Sandžakli, predstavnici francuskog sindikata CFDT, bugarskog sindikata KNSB, španskog UGT, grčkog GSEE, azerbejdžanskog AHIK i kiparskog PEO.
Prisutan je i nacionalni koordinator Međunarodne organizacije rada za Srbiju, Jovan Protić, Saša Uzelac, direktor Programa američkog centra za radničku solidarnost za Srbiju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu i predstavnici fondacije Fridrih Ebert i projektne kancelarije FORMAK.
Sa nama su bili i članovi regionalnog sindikalnog saveta „Solidarnost“: Ranka Mišić iz Saveza sindikata Republike Srpske, Selvedin Šatorović iz Saveza sindikata Bosne i Hercegovine, Mladen Novosel iz Saveza samostalnih sindikata Hrvatske, Srđa Keković iz Unije slobodnih sindikata Crne Gore, Duško Zarubica iz Saveza sindikata Crne Gore, Zlatko Cvetkovski iz Saveza sindikata Makedonije, Zoran Dionisijev iz Konfederacije slobodnih sindikata Makedonije i Tea Jarc iz Saveza slobodnih sindikata Slovenije.
Video porukom su se obratili Oven Tjudor, zamenik generalnog sekretara Međunarodne konfederacije sindikata i generalna sekretarka Evropske konfederacije sindikata Ester Linč, koja je naglasila da ta organizacija podržava našu borbu i poručila da „zajedno možemo promeniti stvari“, kao i da je „vaš uspeh i naš uspeh”.
Čestitke su uputili Enisa Salimović, koordinatorka kancelarije Međunarodne konfederacije sindikata za Jugoistočnu Evropu u Sarajevu, Lori Klemens iz Američkog centra za radničku solidarnost, kolege iz poljskog sindikata OPZZ, austrijskog OGB i italijanskog CGIL, kao i gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić.
Nakon što su članovi akademskog hora „Obilić“ AKUD Branko Krsmanović, pod vođstvom dirigentkinje Ane Ćosović, otpevali državnu himnu i Internacionalu, održan je performans kojim je, koreografijom u korelaciji sa animacijom, prikazana višedecenijska borba sindikata za prava radnika.
Predsednik SSSS Ljubisav Orbović je, u pozdravnom govoru, istakao da je Savez ponosan na činjenicu da traje više od jednog veka, da se i dalje sa nesmanjenim entuzijazmom bori za radnike, njihova prava i bolji život.
„Istorija sindikalnog organizovanja je istovremeno i istorija privrednog i društvenog razvoja Srbije. Jer, sindikalne organizacije su se i pojavile sa ubrzanijim privrednim razvojem, sa razvojem industrije i zanatstva u Srbiji, novim industrijskim i društvenim odnosima i to kao organizacije koje pokreću akcije i štite svoje članove“.
„Zlatno doba za radnike bile su 60. i 70. godine prošlog veka, kada je, posle ubrzane posleratne izgradnje i obnove zemlje, nivo radničkih prava bio visok, kada je standard bio zadovoljavajući, radno vreme osam sati, kada se brinulo o odmoru i rekreaciji radnika“.
Dok su, prema rečima Orbovića, naši preci, korak po korak osvajali prava, „nekad je utisak da mi, u 21. veku, idemo unazad, da prava gubimo svakoga dana, sa svakom izmenom ili dopunom zakona“.
„Pitanje je, istina, koliko bi tek bila smanjena, da nije bilo sindikata i naše borbe“, primetio je Orbović.
„Mi smo uspeli da sačuvamo mnoge koji su neopravdano ostajali bez posla, da zaključimo dosta dobrih kolektivnih ugovora kod poslodavaca, da skrenemo pažnju na nedostatke u sistemu zaštite na radu, da nametnemo neka bolja rešenja u pojedinim zakonima, da se izborimo za bolje uslove rada u nekim preduzećima, da skrenemo pažnju javnosti i inspekcije rada na brojna kršenja zakona i prava. Iako nismo zadovoljni, minimalna zarada raste svake godine i ta borba se nastavlja“, istakao je on.
Najnovija moda je uvoz stranih radnika koji rade po 12 i više sati za zaradu manju od minimalne. Otpuštaju se naši radnici koji su u firmama godinama radili. To se uvek i sada zove socijalni damping. Da li zaista postajemo zemlja raj za strane poslodavce, i pakao za rad i radnike, bilo da su stranci ili domaći?
„Da li se manipulisanjem brojem onih koji odlaze, pravi alibi, za zamene naših radnika stranim radnicima, koji manje koštaju? Uveren sam da ste čuli za primer 40 radnika, članova našeg sindikata iz sektora ugostiteljstva i turizma, koji su dobili otkaz i istog dana su zamenjeni radnicima uvezenim iz Azije“.
I niko ne brine što naši ljudi odlaze, bolja alternativa je jeftina radna snaga koja se uvozi, jer profit je jedino važan, osnovna briga poslodavaca je kako ga višestruko povećavati, kako uštedeti na radniku i uvećati lične bankovne račune.
Predsednik SSSS je ukazao da su sa svakim zakonom naša prava manja, sve je više poslodavaca koji koriste ili zloupotrebljavaju fleksibilne oblike rada i koji isplaćuju minimalnu zaradu kao redovnu zaradu, uprkos zakonskom ograničenju.
Uz to, da bi se povećala minimalna zarada, poslodavci dobijaju povlastice, pa su tako umanjeni ili ukinuti pojedini doprinosi, koji su išli na teret poslodavca, a svake godine se povećava i neoporezivi deo zarade.
„U pregovorima oko minimalne zarade ne poštuju se parametri za utvrđivanje visine minimalca, koji su, pri tome, jasno definisani u Zakonu o radu. Pa zar upravo Vlada nije ta koja svojim primerom, mora da pokaže ili insistira na doslednom poštovanju zakona“?
Iako na zahtev za povećanje minimalne zarade nezadovoljno reaguju, u ovim povećanjima poslodavci dobijaju najveći deo kolača, a ne radnici.
Prekovremeni rad, uglavnom neplaćen i jedan od glavnih razloga za nesreće na radnom mestu, postaje pravilo, a ne izuzetak, pa sve češće dobijamo informacije o nepoštovanju radnog vremena, rekao je Orbović.
Socijalni dijalog smo smatrali velikim dostignućem i često govorili da on nema alternativu. A on je samo slatki otrov za sindikate, jer, iako sedimo zajedno za stolom i pregovaramo, rešenja i rezultata nema.
Poslodavci manipulišu u pregovorima o kolektivnim ugovorima, uslovljavaju potpisivanje ugovora skraćenjem roka važenja i sadržajem ugovora. Time se menja suština kolektivnog pregovaranja i kolektivnih ugovora. Dakle, i pored takozvanog socijalnog dijaloga, mi nemamo kolektivne ugovore u realnom sektoru. Istina, i zakonom predviđen uslov za njihovo važenje je nedostižan.
„Čini mi se da se ponekad zaboravlja da su rad i radnik oni koji stvaraju profit, od čijeg rada žive poslodavci i država, da su radnici oni koji kreiraju i grade budućnost. Citiraću naše kolege iz američkog sindikata: Elon Mask ne pravi automobile, Džef Bezos ne isporučuje pakete u Amazonu, Hauard Šulc ne pravi napitke u Starbaksu. Bogati ne prave vrednost, radnici je prave!“
Ono što izaziva zabrinutost je neizvesna i nepoznata budućnost rada i radnih odnosa. Tehnološke promene u procesu globalne digitalizacije dovele su do krupnih društvenih promena. Zabrinjava brzina promena u načinu proizvodnje, načinu upravljanja, razmišljanja i rukovođenja. Zabrinjava i činjenica da tradicionalna radna mesta brzo nestaju, pa se smanjuje i potreba za ljudskim radom, jer roboti polako preuzimaju rad.
Komunikacija se danas obavlja u virtuelnoj sferi, radni zadaci, ali i otkazi se daju elektronskom poštom, stvara se sve veći jaz i neravnoteža između male grupe dobitnika i ogromne većine gubitnika. Mogućnost nadzora, stalne kontrole i zloupotreba su velike.
Za razliku od naših predaka, suočeni smo sa brojnim pitanjima na koje još tražimo odgovore. Kako organizovati zaposlene koji su fizički odvojeni i često ne znaju jedni za druge? Koja je budućnost robotizovane proizvodnje u svetu u kome većina može da izgubi pravo na rad i prihod, a manjina prigrabi sve?
Istina, bojkot neće usporiti te procese, pa se moramo prilagođavati i kao pojedinci i kao organizacije i kao društvo.
Ne postoje gotovi odgovori, ali od sindikata zahtevaju da počne da razmišlja i deluje na novi način.
„Mi smo, verujući u dijalog, otupeli oštricu sindikalne borbe. A radnici čekaju nova, bolja rešenja, dostojanstven rad i pristojne zarade. Zato se sistem socijalnog dijaloga mora hitno menjati, sindikati moraju postati ravnopravan partner čije se mišljenje i zahtevi poštuju. U protivnom, mi moramo menjati svoj metod sindikalne borbe“.
To je i poruka koju nam simbolično šalje slogan današnje akademije, PROŠLOST JE PUTOKAZ, BUDUĆNOST JE PUT, zaključio je Orbović.
Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić ocenila je da građani, uključujući i radnike, svakoga dana žive bolje, ali da, ipak, kako je dodala, nije zadovoljna visinom zarada, niti minimalcem.
“Ne verujem da smo mogli da podižemo brže minimalnu zaradu. Da smo to uradili značajno bi skočila siva zona i nezaposlenost”, rekla je ona.
Podsetila je da je Vlada, zajedno, “uz ozbiljan i odgovaran pristup SSSS I predsednika Orbovića”, uspela da obezbedi radna mesta u Srbiji, te da je u poslednjoj deceniji zaposleno skoro pola miliona ljudi.
Ona je rekla da je prosečna plata pre deset godina bila 330 evra, a sada je 718 evra.
“Naravno da nismo zadovoljni ovim I treba da radimo još mnogo. Cilj je da do 2026. godine prosečna zarada u Srbiji bude 1.000 evra. Na dobrom smo tragu da ostvarimo to”, rekla je Brnabić i dodala da očekuje da će do kraja ove godine prosečna plata biti oko ili iznad 820 evra.
Prema njenim rečima, sve manje je ljudi koji govore da je Srbija zemlja jeftine radne snage i sve je više investitora koji odavde odlaze, tražeći u drugim zemljama jeftiniju radnu snagu.
Predsednica Vlade Srbije se zahvalila Savezu što „svojim ozbiljnim i odgovornim radom“ u najboljem svetlu predstavlja Srbiju u međunarodnim sindikalnim organizacijama i Međunarodnoj organizaciji rada, kao i na konstruktivnoj saradnji.
Prisutnima je prikazan film kojim smo naših 120 godina skupili u 12 minuta, a to je tek vrh istorijskog brega burne sindikalne istorije iz koje moramo učiti.
Na skupu su, tradicionalno, uručena najviša priznanja Saveza samostalnih sindikata Srbije – „27. april“.
Ovogodišnji dobitnici priznanja su Ranka Mišić, predsednica Saveza sindikata Republike Srpske, Dragiša Golubović, predsednik Samostalnog sindikata estradnih umetnika i izvođača Srbije i Dragan Ilić, predsednik Sindikalne organizacije Samostalnog sindikata metalaca Srbije Zastava oružje.
Predsednik Orbović je dobitnicima uručio priznanja Saveza, a u ime laureata se zahvalila Ranka Mišić, koja je sindikatima u regionu poručila da budu solidarni i podrže jedni druge.
„Pozivam vas da mi na Balkanu pružimo jedni drugima ruku, da budemo složni i da otmemo deo profita koji smo mi stvorili, jer nam to neće dati za pregovaračkim stolom. Da jačamo, da budemo sila koja neće saginjati glavu, jer niko se neće bolje boriti za nas nego mi sami“, zaključila je Ranka Mišić.
Svečana akademija završena je porukom ISTORIJA JE PUTOKAZ, BUDUĆNOST JE PUT., kojom je Savez samostalnih sindikata Srbije naglasio da se ponosi dugom i bogatom istorijom, dok istovremeno gleda napred i jasno poručio da nikada neće posustati i da će se uvek, snažno i energično, čuti glas radnika.
