Upućivanje radnika tokom pandemije KOVID 19, trenutni izazovi i buduća perspektiva:
primer Srbije
Srbija je poslednjih godina zabeležila porast stope zaposlenosti i smanjenje nezaposlenosti, što je rezultat depopulazacije ali i odliva radne snage. Najčešće destinacije gde radnici iz Srbije odlaze su: Nemačka, Austrija, Slovačka i zemlje u Regionu: Hrvatska i Slovenija. Sve više se govori i o pravom egzodusu radne snage, tako da na tržištu rada Srbije nedostaje: medicinsko osoblje, vozači, kvalifikovani građevinski radnici.
Po podacima Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja (CROSO) u 2020. godini bilo je 7.771 lice koje je prijavljeno kao upućeni radnik, 2021. (7.420) a 2022. godine 6,620, lica koja su imala prijavu po osnovu osiguranja br.109, odnosno lica upućenih na rad u inostranstvo. Međutim, radnici odlaze na rad i preko agencija za privremeno zapošljavanje ili u nekim drugim aranžmanima.
Nejasan pojam upućivanje radnika
Sam pojam upućivanje radnika je u Srbiji delimično konfuzan i uglavnom se razmatra u sklopu ukupnih migrantskih procesa. Razlog su migracijski talasi kao i česte promene statusa upućenog radnika, – od upućenog radnika u skladu sa evropskim zakonodavstvom i direktivama EU, preko zapošljavanja putem agencija za privremeno zapošljavanje do samozapošljavanja gde mu se faktički za statistiku i istraživača gubi trag.
Srbija je zemlja kandidat za pridruženje EU i u njoj se direktno ne primenjuju evropske direktive o upućivanju radnika, mada je zakonodavstvo delimično harmonizovano sa. acquis communautaire.
Upućivanje se realizuje po osnovu – Zakona o uslovima upućivanja zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i Sporazuma koji se realizuje između Srbije i Nemačke (sporazum zaključen 1989. godine između SFR Jugoslavije i SR Nemačke) i uglavnom se odnosi na radnike u2770 radnika na godišnjem nivou. Za kvotu slanja može da konkuriše preduzeće sa sedištem u Srbiji, registrovano za obavljanje delatnosti za koju je dodeljeno upućivanje.
Zakon o uslovima upućivanja zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo na snazi je od januara 2016 sa izmenama i dopunama koje su u primeni od jula 2018. Ovim zakonom se uređuju prava zaposlenih koji se upućuju na privremeni rad u inostranstvo, uslovi postupak i obaveze poslodavaca u vezi sa upućivanjem na privremeni rad u inostranstvo.
Upućivanje radnika na rad u inostranstvo nije moguće putem agencija za privremeno zapošljavanje. Raspoređivanje putem agencija predviđeno je Zakonom o agencijskom zapošljavanju, ali se članovi koji se odnose na raspoređivanje primenjuju od „dana sticanja punopravnog članstva Republike Srbije u Evropskoj uniji“ ( član 37).
- Zakonodavstvo Republike Srbije još uvek nije u potpunosti usklađeno sa direktivama EU koje se odnose na upućene radnike – ni sa Direktovom 957/2018/EU, (revidirana direktiva) ni Direktivom 67/2014, (direktiva o izvršenju). Zakon o privremenom upućivanju radnika na rad u inostranstvu i dalje predviđa minimalnu zaradu, a ne naknadu kako je utvrđeno Direktivom niti je definisano maksimalno trajanje upućivanja. WEB stranica, predviđena direktivom o izvršenju, postoji ali je za stranog poslodavca ili stranog radnika koji će se zapošljavati u Srbiji veoma komplikovano doći do informacija, a to je komplikovano i za domaću javnost, posebno kada se radi o listi važećih kolektivnih ugovora.
Ni Zakon o doprinosima obaveznog socijalnog osiguranja (ZDOSO) nije u skladu sa Zakonom o uslovima za privremeno upućivanje zaposlenih na rad u inostranstvo. Zakon o uslovima pretpostavlja da radnik zarađuje minimalnu bruto zaradu u zemlji prijema, dok ZDOSO eksplicitno navodi visinu zarade koju bi ostvarili na istom ili sličnom radnom mestu u Srbiji, a koja ne može biti niža od 70% prosečne mesečne zarade u Srbiji. Ovo ostavlja značajnu razliku između minimalne bruto zarade u zemlji prijema u odnosu na minimalnu osnovicu doprinosa za upućene radnike u Srbiji i ima posledice po radnike, u smislu budućih penzija, ali i u slučaju povreda na radu jer bolovanje u tom slučaju iznosi samo 65% osnovice doprinosa
Rezultati istraživanja
- Istraživanje koje je sprovedeno u okviru Projekta „Upućivanje radnika tokom pandemije KOVID 19, trenutni izazovi i buduća perspektiva“ pokazuje da su na početku pandemije KOVID-19 svi migranti, upućeni radnici ili zaposleni preko agencija za privremeno zapošljavanje bili izloženi stresovima. Većina stresova kojima su radnici iz Srbije bili izloženi, pored straha za očuvanje zdravlja, odnosi se na posao.
Stresovi kroz koje su prošli zavisili su i od pravnog statusa radnika u inostranstvu. Najvećoj nesigurnosti bili su izloženi privremeno zaposleni koji su često ponavljali boravak u inostranstvu, uključujući i radne migrante bez dokumenata, kao i dnevne prelaze granice. Većina njih odmah je dobila otkaz, pre isteka ugovora o radu. Štaviše, mnogi su ostali bez socijalne i zdravstvene zaštite, što se pokazalo kao posebno stresno. U nešto boljem položaju bili su oni koji su imali ugovore o radu na duži rok. Neki radnici koji su ostali na čekanju posla bili su izloženi prevarama – izdavanje lažnih dozvola ili PCR testova kako bi mogli da nastave da rade ili pređu u neku drugu zemlju EU. Oni su snosili i najveće posledice – deportacija ili zabrana ulaska u zemlju na duži rok.
Rezultati onlajn ankete, sprovedene od jula do kraja oktobra 2023. pokazuju da je 61,1 odsto ispitanika tokom pandemije KOVID 19 radilo u zemlji porekla, a problemi su najčešće bili transport i izostanak zdravstvenog osiguranja; 44,4 odsto je odgovorilo da su imali bolje uslove rada u zemlji destinacije, a 39, 8 odsto iste uslove kao u zemlji porekla. Čak 61,1 odsto smatra da mu upućivanje nije doprinelo napredovanju u karijeri i većina se vratila na isto radno mesto u matičnu organizaciju. Samo jedan ispitanik ostaje u zemlji destinacije, ostali se vraćaju u zemlju porekla. Upitnik je bio namenjen upućenim radnicima što je predstavljalo poseban izazov za istraživače, imajući u vidu njihovu dislociranost kao i činjenicu da jedan broj upućenih radnika ima određenu sumnju da će se mejl adrese sakupljati, te da će njihovo oglašavanje dovesti u pitanje njihov položaj u kompaniji gde rade ili sam boravak u zemlji destinacije.
- Četiri kompanije iz Srbije – FIAT Automobili Srbija – STELLANTES Kragujevac, APTIV Leskovac, WACKER NEUSON Kragujevac i HI LEX Sremska Mitrovica su odabrane za razmatranje upućivanja radnika na rad u inostranstvo, odnosno zapošljavanje stranih radnika. Kompanije su iz metalskog sektora, tačnije automobilske industrije i sve imaju aranžmane za upućivanje radnika na rad u inostranstvo. Kompanije su filijale multinacionalnih kompanija koje su registrovane u Italiji i Nemačkoj. Pregledom dostupnih informacija i u razgovorima sa predstavnicima zaposlenih u ovim kompanijama utvrdili smo da tri kompanije imaju zaključene kolektivne ugovore, osim APTIV-a iz Leskovca, gde se planira otpočinjanje pregovora na relaciji sindikat-poslodavac.
FIAT trenutno ima 145 upućenih radnika u Slovačkoj (Trnava) i 25 radnika u Poljskoj (Tihi) u pogonima FIAT-a ili STELLANTES grupe. Radnici imaju jednogodišnji, odnosno dvogodišnji ugovor i zarade su im iste kao drugim zaposlenim radnicima u Poljskoj i Slovačkoj, a zadovoljni su i sa smeštajem. Više od polovine radnika u Poljskoj izrazilo je želju za produženje ugovora o postavljenju, nešto drugačija je situacija sa upućenim radnicima u Slovačkoj, jer nisu angažovani na poslovima koje inače rade u kompaniji u svojoj zemlji.
APTIV iz Leskovca ima 3o radnika u Nemačkoj koji rade na instalacijama i montaži vozila i 87 radnika u Rumuniji (Sibiu). Radnici u Rumuniji borave po osnovu službenog putovanja do 3 meseca a zarade im se isplaćuju kao dnevnice. Po istom principu kada je došlo do povećanja obima posla 2021. godine u Leskovcu su bili angažovani radnici iz Rumunije i Turske. HI LEX upućuje radnike u Mađarsku. Radnici dobijaju minimalnu zaradu kao u Mađarskoj i nisu zadovoljni jer su troškovi života u Mađarskoj znatno veći, pored toga postoji i žalba na intenzitet rada – skraćene pauze, što je kasnije razrešeno na insistiranje sindikata. WACKER NEUSON u Kragujevcu ima 600 zaposlenih radnika. Radnike upućuje u Nemačku po osnovu međukompanijske saradnje i obuke.
Ove četiri kompanije nisu imale upućene radnike tokom pandemije KOVID 19 tako da nisu zabeležena iskustva upućenih radnika u tom periodu.
- Tokom istraživanja od kraja avgusta do kraja oktobra 2023 urađeno je i 18 dubinskih intervjua. sa predstavnicima sindikata iz četiri odabrane kompanije u metalskom sektoru, koje upućuju radnike u inostranstvo, predstavnicima – Samostalnog sindikata metalaca Srbije (SSMS), Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS), stručnjacima iz ove oblasti koji se bave pitanjem zaštite upućenih radnika u Sloveniju, Nemačku i iz Srbije, te poslodavcima koji upućuju radnike na rad u inostranstvo. Sprovedeni su polu strukturirani dubinski intervjui, kao često korišćeni metod istraživanja u društvenim naukama. Kako bismo prikupili što potpunije odgovore, deo pitanja upućen je ranije u pisanoj formi. Intervjui su obavljeni telefonom (Viber poziv), putem Zoom-a i u direktnom kontaktu.
*Sindikati su uglavnom isticali da nisu dovoljno uključeni u mehanizme zaštite upućenih radnika. Razlozi su – značajan deo upućenih radnika nije član sindikata, što onemogućava predstavnicima sindikata da ih zastupaju, te nedostupnost ovih radnika zbog privremenog boravka u zemlji prijema. Sindikati obično reaguju na zahtev ako im se obrati povređeni radnik ili dođe do većeg problema, kada grupa radnika ostane bez isplaćenih zarada ili dođe do ozbiljnih povreda. Pored toga, među razlozima za nemogućnost učešća sindikata u zastupanju upućenih radnika, navedena je potreba zaštite podataka o ličnosti, posebno kada su u pitanju pojedinačni slučajevi. Međutim, u slučajevima gde je bila uključena veća grupa radnika, sindikati su bili uspešni.
Predstavnici sindikata su istakli da je Zakon o uslovima za upućivanje zaposlenih delimično rešio problem zaštite, jer i dalje ima mnogo agencija koje šalju radnike bez odgovarajućih dokumenata, ili sa nepotpunom dokumentacijom, posebno kada je u pitanju Van der Elst viza koja se izdaje radnicima iz tzv. trećih zemalja koje nisu članice EU. Najviše žalbi koje dolaze sindikatima vezane su za isplate zarada ili neisplaćene prekovremene sate. Jedan broj radnika nema socijalno osiguranje, niti zdravstveno što je bio veliki problem i tokom pandemije KOVID 19, a takođe i u slučajevima povreda na radu, kao i ostvarivanja penzija.
Ispitanici iz sindikata i stručnjaci koji se bave upućivanjem radnika i migracijama naglašavaju da „radnici ne poznaju ni evropsko zakonodavstvo, niti svoja prava koja imaju kada se upućuju na rad i često rade u lošim uslovima ili ne znaju kome da se obrate za slučaj kršenja prava“. Nešto bolja je situacija u analiziranim kompanijama, gde je poslodavac poštovao regulative, kako u pripremama radnika, obezbeđivanje osiguranja, tako i aneksima ugovora o radu i uslovima smeštaja. Problem i dalje ostaju zarade, odnosno isplata minimalnih zarada, a ne naknada kako je revidiranom direktivom predviđeno, što se donekle premošćava isplatom dnevnica ili paušala pre otpočinjanja postavljenja ili nakon povratka u zemlju porekla. Ovde se često ističe i problem prekovremenih sati, koji nekada nisu plaćeni ili spremnost radnika da rade i „duple smene“ u želji da što više zarade. U takvim slučajevima dolazi do „zamora materijala“, narušavanja zdravlja i češćih povreda na radu.
* Prema rečima predstavnika poslodavaca, najčešće pominjani izazov poslodavaca vezan je za radne dozvole u zemljama EU. Ovo se čini najvažnijim izazovom, kako u pogledu ostvarivanja objavljivanja, tako i u pogledu zahtevnih procedura koje mogu ugroziti poštovanje rokova kompanija u zemlji prijema, te da su uslovi za radnu dozvolu ili vizu kao što je Van der Elst previše zahtevni. Radne dozvole najlakše dobijaju poslodavci koji upućuju radnike na osnovu Sporazuma sa SR Nemačkom, pa se zbog toga najveći deo upućenih radnika šalje u Nemačku. Međutim, i u ovom slučaju kada se poslodavcu daje kvota za radnu dozvolu, postoji nekoliko administrativnih prepreka.
Postoji izazov sa priznavanjem diploma, odnosno priznavanje kvalifikacija koje je uslov za radnu dozvolu u Nemačkoj. Problem se komplikuje za određena zanimanja za koja u Srbiji ne postoji formalno obrazovanje.
Ukazano je na nedovoljno informacija na zvaničnim sajtovima, gde nisu istaknuti podaci kao što je spisak važećih kolektivnih ugovora ili neophodna lista potrebnih dokumenata za upućivanje radnika. Sve ovo izaziva konfuziju, pogrešne aplikacije kao i visoke kazne u slučaju grešaka. Za MSP značajna finansijska i administrativna stavka je obezbeđivanje kontakt osobe ili stalnog predstavnika u zemlji prijema. Oni često nisu u mogućnosti da ovo obezbede, već nastoje da to razreše u saradnji sa drugim kompanijama.
Perspektiva procesa upućivanja radnika
U odgovoru na pitanje vezano za „budući razvoj procesa upućivanja i kakva su očekivanja u vezi sa poslovima koji uključuju upućene radnike“, naglašeno je da će se procesi kretanja radnika nastaviti, jer nedostaje radne snage, a i za kompanije i zaposlene značajno je sticanje novih znanja i prakse, kao i za profitabilnost i konkurentnost (mišljenje poslodavaca).
Kompanije zarađuju ogromne profite, čitava zanimanja izostaju, tako da će se nastaviti sa upućivanjem radnika u inostranstvo odnosno zapošljavanjem stranih radnika. Zakoni se moraju poštovati, a interesi radnika zaštititi, sprečiti socijalni damping i diskriminaciju (mišljenje predstavnika sindikata). „Kada govorimo o upućivanju radnika može se reći da kvalifikovana radna snaga odlazi iz Srbije i uglavnom preko Slovenije ide dalje u zemlje ZE, a ovde dolaze radnici uglavnom iz Azije i to je zapravo jedan začaran krug koji funkcioniše po principu spojenih sudova“, odgovor je analitičara.
Pandemija KOVID-19 uticala je na proces slanja i uslove rada upućenih zaposlenih u industriji jer se morala obezbediti njihova zaštita, striktno poštovati regulative vezane za zaštitu zdravlja i kretanje radnika. Pandemija je pokazala da mnogi poslovi mogu da se rade od kuće, da definitivno osmočasovno radno vreme nije produktivno i da je moguće smanjiti radno vreme ili uvesti fleksibilno radno vreme i dosta toga je izmenjeno u samoj organizaciji rada npr. snabdevanju. Mnoge kompanije, posebno MSP unapređuju svoje poslovanje u prevazilaženju rizika primenom novih tehnologija, elektronskom komunikacijom, automatizacijom i digitalizacijom u različitim aspektima poslovanja. Na taj način bi mogao da se prevaziđe nedostatak radne snage ili pojedinih zanimanja koja su deficitarna na tržištu rada. Predviđanje i ublažavanje rizika je postala nova stavka u poslovima rukovođenja preduzećem. Menadžment u slučaju krize prelazi u model kriznog menadžmenta koji sa sobom povlači primenu procedura predviđanih za otežane ili krizne uslove rada.
Primena Direktive 957/2018/EU, (revidirana direktiva) i Direktive 67/2014, (direktiva o izvršenju) delimično uređuju prostor upućivanja radnika. I dalje postoje nedoumice oko primene kolektivnih ugovora, naknade ili dužine trajanja upućivanja, čime delimično usaglašeno zakonodavstvo u Srbiji dodatno komplikuje položaj upućenih radnika. Dovoljno je naglasiti da svaki put kada radnik pređe unutrašnju granicu EU između dve države članice mora se rešiti kolizija zakona u najmanje tri pravne oblasti: radno pravo, socijalno osiguranje, porezi. Pandemija je uticala na evropsko zakonodavstvo po pitanju pojašnjavanja nekih odredbi ili dodatnog preciziranja i pooštravanja uslova kao i kazni za nepoštovanje odredbi. Međutim, po mišljenju ispitanika iz sindikata malo je učinjeno na zaštiti upućenih radnika.
Pandemijska kriza izazvana KOVID 19 je dramatično povećala poslovni rizik. Mnoge kompanije, posebno u industrijama pogođenim ograničenjima, poput automobilske industrije, iskusile su nagle promene u ponudi i potražnji. U potrazi za održivim rešenjima za oporavak i pripremu za eventualne nove krizne situacije kompanije formiraju tzv. krizni menadžment, izrađuju komunikacijske i strateške akcione planove. U tom smislu je značajno i planiranje radne snage, prevazilaženje nedostataka kvalifikovane radne snage, koje se rešava ili investiranjima u nove tehnologije ili upućivanjem, odnosno prijemom stranih radnika. Usled hroničnog nedostatka radne snage sa kojom se suočavaju gotovo sve evropske zemlje, sve je značajnije i virtuelno povezivanje radnika. U uslovima novih tehnologija i digitalizacije moguće je nedostatak prevazići i virtuelnim upućivanjem, gde je radnik fizički u matičnoj kompaniji a posao na daljinu obavlja u kompaniji u drugoj zemlji. Promene su toliko brze i potrebni su adekvatni odgovori. Čini se da su se manje korporativno odgovorne kompanije bolje prilagodile za razliku od javnog sektora koji se vratio na stare šeme poslovanja.
Sindikati zagovaraju socijalni dijalog i uključivanje radnika u krizne menadžmente, izradu strategija i planiranje radne snage. Zabrinjava paradoks da se uprkos nedostatka radne snage zarade zadržavaju na niskom nivou, a prijem stranih radnika, posebno iz trećih zemalja još više pogoršava ovu situaciju, jer ovi radnici imaju veoma niske zarade i rade najčešće u lošijim uslovima.
Sindikati ističu značaj mapiranja i punktova za podršku radnicima, dobre primere prakse poput uloge medijacije inspektora rada kod zaključivanja aneksa ugovora o radu za upućivanje radnika, formiranje Viber i WhatsApp grupa za pravnu podršku upućenim radnicima, te izradu operativnih i kratkih vodiča na jeziku upućenih radnika kako bi bili upoznati sa svojim pravima, web adresama i kontaktima kojima bi se obraćali za zaštitu svojih prava. Izazov za sindikate kao i sve aktere u okviru ovog procesa je što se radno pravna zaštita proširila sa tzv. domaćeg terena i na zaštitu upućenih radnika. Stalna obuka i informisanje upućenih radnika neophodni su kako bi mogli da praktikuju svoja prava. Takođe bi trebalo razmisliti i otvaranju prostora učlanjivanja upućenih radnika u sindikate u zemljama prijema, ili eventualnog međusobnog priznavanja članstva.
Upodobljavanje evropskog zakonodavstva, razrešenje nekih nedoumica, kao i harmonizacija zakonodavstva u Srbiji sa evropskim direktivama i usaglašeno tumačenje pojmova takođe su neophodni. Iz svega navedenog vidi se da se tokovi kretanja radne snage ne mogu zaustaviti. Srbiju očekuje otvaranje Pregovaračkog poglavlja 2 o slobodi kretanja radnika. Srbija je i deo tzv. Otvorenog Balkana, oblika saradnje Srbije, Severne Makedonije i Albanije radi povećane mobilnosti radne snage, roba i kapitala među ovim zemljama.
U zaštiti prava upućenih radnika neophodna je saradnja sindikata, poslodavaca, inspekcija rada, NVO koje se bave ovim pitanjima, kao i svih institucija poput Ministarstva za rad i zapošljavanje, Privredne komore Srbije. Pored nacionalnog neophodna je i saradnja na širem regionalnom i evropskom planu.
